Liturgija predstavlja intimni život Crkve, njezinu srž:
- štovanje Trojedinoga Boga, u kojem se ostvaruje Prva zapovijed;
- ponavljanje vazmenoga otajstva Isusa Krista;
- priopćavanje milosti Duha Svetoga u slavlju sakramenata.
Ostvarenje bogoslužja potvrđuje se prema raznim obredima, istočnim i zapadnim. Rimski obred uključuje Red latinske Mise, koji potječe otprilike iz VI. stoljeća i koji nikada nije ukinut. Godine 1970. papa Pavao VI. odobrio je novi Red Mise, koji se tu i tamo obavlja s izmjenama, a nedostaje mu svečanost i ljepota. Zbog toga se mnogi mladi pridržavaju predaje, „Mise oduvijek“, gdje ona nije proizvoljno zabranjena. Slova te tradicionalne Mise imaju točnost crkvenoga latinskoga jezika.
Istočni obredi ostaju nepromijenjeni tijekom vremena. Uglavnom usvajaju, makar djelomično, jezik mjesta gdje se slave. Sadašnji Ordo Missae, s druge strane, bitno opisuje njegova promjenjivost i prate ga brojne zloporabe. Polje posebnoga eksperimentiranja je glazba, područje u kojem je grgurovsko (gregorijansko) pjevanje napušteno, a uvedena uporaba popularnih glazbala. Vrijedno je istaknuti da čak i tamo gdje postoje orgulje one ostaju tihe. Nezadovoljstvo izazvano tim promjenama objašnjava zašto se mnogi mladi ljudi priklanjaju „Misi oduvijek“. Ističem nešto zanimljivo. Moglo bi se pomisliti da sadašnji pontifikat u svoje bogoslužno usmjerenje preuzima popularne argentinske poroke.
Sada je učinjen još jedan pogrješan korak: odobrenje „Majanskoga obreda“, dopuštena Meksiku.[1] To je „pripajanje“ poganskih elemenata u obred Mise, obilno kađenje, sudjelovanje žena koje nastupaju kao da su svećenice, popularna glazba tuđa bogoštovnomu prostoru, pljeskovi i plesovi. Što je ostalo od kršćanske Euharistije? Izričaj toga nadleštva predstavlja početnu točku u preobrazbi katoličke liturgije, sada razbijene ukidanjem bogoštivlja. Kojemu je bogu upućen „majanski obred“?
Situacija stvorena ovim izmišljanjem (fabriciranjem) vrlo je ozbiljna; mijenja spontani odnos između bogoslužja i neba. Kao razlog ne može se navoditi pozivanje na Drugi vatikanski sabor. Prvi dokument toga sabora bila je konstitucija Sacrosanctum Concilium, izglasana gotovo jednoglasno. Njezinim je tekstom utvrđeno
„da se nitko, pa ni svećenik, ne usuđuje po svom nahođenju bilo što dodavati, ukidati ili mijenjati u bogoslužju“ (br. 22, § 3.)
To vrijedi za slučaj koji raščlanjujem: vrhovni svećenik po svom nahođenju, protivno Predaji i liturgijskom osjećaju, promiče obred izmišljen za određeni narod, protiv proširenja liturgije na cijelu Crkvu. „Majanski obred“, dakle, proturječi Saboru.
Papinska odgovornost u ovom slučaju ukazuje na pogoršanje njegova naprednjaštva. Motus in fine velocior: zbivanje se ubrzava prema kraju.[2] A još jedan dokaz tomu jest nedavna promjena obreda papinskih sprovoda; s očitim ciljem desakralizacije. „Sinodno“ se čini da tamo gdje je „pompa“ – kako se pogrdno naziva uzvišenost – siromaštvu nema mjesta. Moramo puno moliti za Papu. Neka sveti fatimski vidioci, Franjo, Jacinta i Lucija, zagovaraju Crkvu.
U Buenos Airesu, u srijedu 27. studenoga 2024.
Spomen Gospe od Čudotorne Medaljice
+ Héctor Aguer
laplatanski nadbiskup emeritus
kastilski izvornik
El “rito maya” y el progresismo papal
La Liturgia representa la vida íntima de la Iglesia, su esencia: el culto del Dios Trino, en el que se cumple el Primer Mandamiento; la reproducción del Misterio Pascual de Jesucristo; la comunicación de la Gracia del Espíritu Santo, en la celebración de los Sacramentos. La realización de la Liturgia se verifica según diversos ritos, de Oriente y de Occidente. El Rito Romano incluye el Ordo de la Misa Latina, originado aproximadamente en el siglo VI, y que nunca ha sido derogado. En 1970, el Papa Pablo VI sancionó un nuevo Ordo Missae, que se ejerce con alteraciones aquí y allá, y que carece de solemnidad y belleza. Por eso, muchos jóvenes adhieren a la Tradición de la “Misa de siempre”, donde ésta no es arbitrariamente prohibida. La letra de esa Misa Tradicional tiene la exactitud del latín eclesiástico.
Los ritos orientales se mantienen invariables a través del tiempo; a lo sumo adoptan, siquiera parcialmente, la lengua del lugar donde se los celebra. El actual Ordo Missae, en cambio, se caracteriza por su variabilidad, e incluye numerosos abusos. Un campo de especial experimentación es la música, ámbito en el cual se ha abandonado el canto gregoriano, y se ha introducido el uso de instrumentos populares. Es notable que aún allí donde existe un órgano de tubos, éste permanece callado. El disgusto que provocan esos cambios explica que numerosos jóvenes adhieran a la “Misa de siempre”. Apunto algo curioso. Se podría pensar que el actual pontificado adopta en su orientación litúrgica los vicios populares argentinos.
Ahora se ha dado otro paso en falso: la aprobación del “rito maya”, concedido a México. Es una “incorporación” al rito de la Misa de elementos paganos, abundantes incensaciones, participación de mujeres que intervienen como si fueran sacerdotisas, música popular ajena al ámbito religioso, aplausos y danzas. ¿Qué ha quedado de la Eucaristía cristiana? La formulación de esta instancia constituye un punto de llegada de la transformación de la Liturgia católica, despedazada ahora en la abolición del Culto Divino. ¿A qué dios se dirige el “rito maya”?
La situación creada por esta fabricación es gravísima; altera la espontánea relación entre la Liturgia y el Cielo. No se puede aducir una referencia al Concilio. El primer documento del Vaticano II fue la constitución Sacrosanctum Concilium, votada casi por unanimidad. En este texto se establecía “que nadie, aunque sea sacerdote, se atreva a quitar, añadir o cambiar nada por iniciativa propia en la Liturgia”.
Vale para el caso que vengo analizando: el Sumo Pontífice, por iniciativa propia, y contra la Tradición y el sentido litúrgico, promulga un rito inventado para una nación particular, contra la extensión de la Liturgia a toda la Iglesia. El “rito maya”, entonces, contradice al Concilio.
La responsabilidad pontificia en este caso hace pensar en un agravamiento de su progresismo. Motus in fine velocior: el movimiento se acelera hacia el final. Y otra prueba de ello es el cambio reciente en el ritual de las exequias papales; con evidente objetivo de desacralización. “Sinodalmente” parece que donde hay “pompa” – como se la llama, de manera peyorativa –, no tiene cabida el pobrismo. Hay que rezar mucho por el Papa. Que los santos videntes de Fátima, Francisco, Jacinta y Lucía, intercedan por la Iglesia.
Buenos Aires, miércoles 27 de noviembre de 2024.
Memoria de Nuestra Señora de la Medalla Milagrosa.
Mes de María Santísima
+ Héctor Aguer
Arzobispo Emérito de La Plata
Prevoditeljske napomene
[1] Dikasterij za bogoštovlje i stegu svetootajstava 8. studenoga 2024. službeno je potpisao odobrenje (recognitio) nekih liturgijskih prilagodbi za euharistijsko slavlje etničkih skupina Tseltal, Tsotsil, Ch’ol, Tojolabal i Zoque u biskupiji San Cristóbal de Las Casas, u državi Chiapas, Meksiko. Promicatelj tih prilagodbi je kardinal Felipe Arizmendi Esquivel, koji je istaknuo da je to „liturgija prilagođena čovjeku i njegovoj kulturi“ te da su novi elementi prilagodbe „neki obredni plesovi, da muškarci ili žene mogu voditi molitvu zajedno sa svećenikom, a žene neka budu te koje mogu kaditi“.
[2] Latinski motus u fine velocior obično se rabi za označavanje bržega prolaska vremena na kraju povijesnoga razdoblja, događaji se brže nižu jedan za drugim. Motus znači gibanje, kretanje, zbivanje, ganuće (čuvstvo). Umažavanje događaja, naime, skraćuje tijek vremena, koje samo po sebi ne postoji izvan stvari koje teku. Vrijeme je, prema Aristotelu, mjera kretanja (Fizika, IV, 219 b). Točnije ga se definira kao trajanje promjenjivih stvari. Bog je vječan upravo zato što je nepromjenjiv: svaki trenutak ima svoj uzrok u Njemu, ali ništa se u Njemu ne mijenja. Što se tko više udaljava od Boga, to se više povećava kaos, proizveden promjenom.
